*~1 razred~*

Marko Kraljević

Pesme o Marku Kraljeviću obuhvataju veoma dug period, od Dušanovog do hajdučkog vremena.

U "Srpskom rječniku" Vuk Stefanović Karadžić kaže: " Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića". O Marku Kraljeviću imaju pesme i pripovetke svi južni Sloveni i drugi balkanski narodi.

Jedni pripovedaju da mu je Šarca poklonila vila a drugi, pak da ga je kupio od nekakih kiridžzija. Pre Šarca, pripoveda se da je promenio mnogo konja, jer ga niti jedan nije mogao nositi. Kaziva se da je jednom lutajući, naišao na povorku Cigana trgovaca i htedeći da prođe on udari malo ždrebe koje je išlo na kraju te povorke ali se ono nije ni pomerilo. To zaintrigira Marka pa ga opet pokuša pomeriti ali se ždrebe ni ovaj put ne pomače. On ga kupi od Cigana, izleči ga od gube i nauči ga vino piti. Od tada on i Šarac behu nerazdvojni. Šarac je u narodnim pesmama opevan kao silan konj. U pesmi "Marko Kraljević ukida svadbarinu" narodni pevač kaže za Šarca:

"Dobra Šarca vrlo rasrdio,

iz kopita živa vatra seva,

iz nozdrva modar plamen liže."

Za smrt Marka Kraljevića različito se pripoveda: jedni kažu da ga je u selu Rovinama ubio vlaški vojvoda Mirče zlatnom strelom u usta kada su se Turci bili sa Vlasima; drugi govore da se u nekom boju Šarac zaglibio u bari kod Dunava i da su tu obojica propali dok treći pak kažu da je u nekakvom boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa je Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?". Na to se Bog smilovao i preneo njega i Šarca u neku pećinu u kojoj po legendi i dan danas njih dvojica žive; on, stavivši sablju u kamen legao je pa spava sve jednako a Šarac stoji i jede mahovinu malo po malo, pa čim sablja iz kamena ispadne i Šarac mahovinu pojede, Marko će se probuditi i njih dvojica će opet na ovaj svet izaći. jedni govore da je Marko u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku, pa rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka". Prema istoriji, Marka je ubio vlaški vojvoda Mirča u jednom ratnom pohodu.

Prema Konstantinu Filozofu Marko je pred svoju pogibiju rekao: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."

Sve što istorija zna o Marku, svodi se na to da je bio neznatan vladar. Međutim, u pesmama i pričama on je najveći junak. Zašto je to tako ne može se pouzdano reći. Može biti da je za vreme njegove vlade narod bio pošteđen raznih teških nameta i da je kasnije pod teretom turskih nasilja, uspomena na takvo stanje imala presudan značaj za stvaranje junačkog lika Marka Kraljevića.

U nekim pesmama kao što su "Marko Kraljević i Musa Kesedžija" i " Marko pije uz ramazan vino", sačuvana je istorijska istina da je Marko priznavao vlast turskog cara i da je ratovao za njega. U jednoj pesmi on sam to kaže:

"Nisam sluga, niti dvorim koga,

no u Stambol cara čestitoga,

a kod njega ne mislim drugoga,

dok je moja na ramenu glava."

I zaista, nijednom drugom Turčinu i uopšte nijednom čoveku, Marko onakav kakav je u pesmama bio, nikad se nije pokorio. Njegova sablja je uvek bila žedna turske i nasilničke krvi.

No, i Markova pokornost turskom caru je bila veoma čudnovata. Teško je reći da li je to više pokornost ili nepokornost. Marko je tobože u nekakvom rođačkom odnosu sa carom, kao posinak prema poočimu kako jedan drugog nazivaju u pesmi "Marko pije uz ramazan vino":

"Moj posinko, kraljeviću Marko,

...

Poočime, care Sulemane"

...

Ali to je više na reči nego na delu. U stvari, njihov odnos je duboko neprijateljski. Kao što govori pesma " Marko Kraljević i Musa Kesedžija" car godinama drži Marka u tamnici; Marko ubija na hiljade carevih podanika. Marko je ne jednom doterao cara do duvara; car je ne jednom drhtao od Markovog gneva. Tu leži velika protivurečnost. Sa jedne strane Marko pomaže caru, a sa druge on mu nanosi veliku štetu. To se može rastumačiti na ovaj način: u doba kada je živeo Marko turska sila je bila vrhuncu i nije bilo te snage koja je mogla da je sruši. Stvarnost za koju se morao vezati pesnični lik Marka Kraljevića je nesmenljivo tursko carstvo. Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu stanja u zemlji nije se moglo ni misliti. Narodni pevač je bio prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno-kao turskog vazala. Ali kako je narodni pevač pripadao sloju ugnjetavanog naroda i bio pritusnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje rodio se prkosni ratoborni lik Marka Kraljevića.

Marko Kraljević je dakle proizvod narodne neizmirljivosti sa ropstvom. Ostavljena na milost i nemilost Turcima, siromašna raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane "od istoka pake do zapada", da kažnjava nasilnike, oslobađa roblje, da zastupa čovečnost i pravdu. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je pustošili - Turci, Arapi - našli su se licem u lice sa strašnim Markom Kraljevićem. On je bio sudija koji je stizao svakog zločinca.

Pesme o Marku Kraljeviću su živo svedočanstvo o neiscrpnim snagama naroda, o njeogovoj nesalomljivoj otpornosti i veri u sebe. U tamnim vekovima ropstva, narod nije očajavao već stvarao sliku nenadmašnog junaka, pred čijim podvizima, snagom i mudrošću i turska vlast i nadmoćnost su se pretvarali u prah.

Nadmoćnost Markova nad Turcima i nad svim drugim neprijateljima izražena je ne samo u njegovoj prevelikoj fizičkoj snazi nego i bistrini njegovog uma. Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plahi nagao kao retko ko, ali isto tako on ume da bude lukav, strpljiv i oprezan. U izvesnim trenucima on je spreman da bez kolebanja udari na čitavu vojsku, da zagazi u najopasnije sukobe, čak i bez oružja ali ume i da bude junak po svojoj mudrosti, po sposobnosti da prevari neprijatelja. On mudrošću pobeđuje i samog Musu Kesedziju junaka sa tri srca.

Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima i nad drugim neprijateljima - a to je nadmoćnost ka kojoj je težio i sam narod u vekovima ropstva je nadmoćnost pravde, morala, poštenja za koje se bori Marko. Markovo junašvo izvire iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji. Najčešće on je nadahnut tugom zbog utamničenog druga, ojađene sirotinje, nezaslužene patnje, unesrećene devojke. tome svedoči veliki broj pesama; pesma "Marko ukida svadbarinu" svedoči o tome kako ga je dirnula devojčina tuga i bol što ne može da se uda i osnuje porodicu i što mora Arapinu biti ljuba na jednu noć. Tu nastupa Marko kao zaštitnik potlačenih slojeva:

"Draga sestro, Kosovko devojko,

ne šali se, u vodu ne skači,

nemoj sebi smrti učiniti,

nemoj, seko, duše ogrešiti!

Već mi kaži Arapove dvore,

gde su dvori Arapina crna?

Imam reči besediti s njime."

...

"Gdi devojka ima za udaju,

neka traži sebi gospodara,

nek s`udaje dok je za mladosti,

a gdi junak ima za ženidbu,

nek se ženi, neka ljubu traži;

od sad više nema svadbarine,

Marko za sve svadbarinu plati."

Marko mnoge teške okršaje uzima kao lake zabave, kao igre. Marko često tera šegu sa svojim protivnicima, on ne poštuje turske propise i veru jer im ne pripada ("Marko pije uz ramazan vino").

U vremenima u kojima je tada živeo naš narod postojale su samo dve mogućnosti: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali ovo drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje, kretali su se slobodno širom rođene zemlje i čistili je od uljeza i pljačkaša, smeli su da se suprotstave i caru i božanstvu.

No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama se vidi da je on spreman da učini i bezrazložan čin. Ne zna se zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu osobinu, ali činjenica je da Marka u većini pesama odlikuje visoka čovečnost.

Bilo kako bilo, Marko je najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u uslovima kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu.

Ep o Gilagamešu

Vavilonska književnost je pisana klinastim pismom gde je najznačajniji "Ep o Gilagamešu", koji je nastao 1700. godine p.n.e.. Pisan je na glinenim pločicama koje su čuvane u Asurbanipalovoj boblioteci u Nivivi gde je bilo 300000 glinenih pločica.

U epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju u gradu Uruku, bio je 2/3 Bog, a 1/3 čovek. Samim tim što je bio čovek bio je i smrtan. Njegov prijatelj bio je Enkidu koga je boginja Aruru stvorila od blata i oživela sa namerom da savlada Gilgameša ali su se njih dvojica sprijateljili. Enkidu je bio ceo čovek, smrtan i kada je umro Gilagameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da ži, nije jeo bio je tužan, lutao je zapušten po pustinji, jadikovao je i rešo da ode u podzemni svet da traži travu besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U podzemnom svetu saznao je da neće uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Našao je travu, međutim, ukrala mu je lukava zmija, vraća se bez nje i umire u svojoj palati u snu.

Lepotu i vrednost epa čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe je u tome da stvori besmrtno delo. Govori o nemogućnosti da se čovek približi večnosti a to može samo stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog nestanka.

Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.

Migel Servantes

Najveći predstavnik španske renesanse i tvorac novog romana. Od pojave Migela Servantesa počinje da postoji novi svetovni roman. Do njega romani su vezani za vitezove i njihove podvige.

U ovom romanu "Don Kihot", Migel Servantes ismeva viteške romane i ljude koji su se zanosili viteštvom. Roman"Don Kihot" izlazi 1605. Boravio je u Italiji gde se upoznao sa tekovinama italijanskog humanizma.

Životni put mu je bio pun avantura, posle čuvene bitke na Lepantu 1571., pisac ostaje oduzet u levu ruku, zatim zarobljen od gusara i zatvoren u tamnicu u Alžiru. U tamnici dolazi na ideju da napiše "Don Kihota". Uz veliki otpust vraća se u Španiju i umire u Madridu. Ismevajući viteza don Kihota od Manče, pisac je želeo da ismeje viteštvo koje u novom vremenu više nije moglo da opstane.

Lik don Kihota

Samom svojom pojavom izaziva podsmeh jer je sve samo ne vitez: star, mršav, visok, ima lošeg konja, a za gospodaricu svog srca izabrao je jednu seljanku i nazvao je Dulčineja od Toboza, što je ime jedne princeze iz viteškog romana. Don Kihot ima različita priviđenja pa od krčme kraj puta misli da je zamak, akrčmari grofovi, napada vetrenjače, stada ovaca, a u Madridu želi da oslobodi kriminalce misleći da su jadni, potlačeni narod.

Lik Sanča Panse

Fizički i psihološki sušta suprotnost svom gospodaru: mali, debeo, sa krivim nogama, a na glavi veliki šešir. On je seljak koji je krenuo sa gospodarom iz sažaljenja i pohlepe za blagom jer ima porodicu, njega viteštvo ne interesuje, važno mu je da je sit i da ne mora ništa da radi. On uleće u boj samo kada treba spašavati gospodara ili da se brani. Realno gleda na život, nije zanesen idejama viteštva a na kraju je ipak zavoleo gospodara iz sažaljenja.

Za roman "Don Kihot" je važno istaći da je oštra satira na savremene prilike u Španiji. Morao je dobro da pazi na koji način Španiju izlaže podsmehu. Preko jednog plemića, jednog sveštenika i seljaka, ismejao je tri vodeće klase: plemstvo, sveštenstvo i narod. U ovo vreme Španija drži kolonije i želi da pokori Englesku, što je pisac kritikovao preko lika Sanča Panse koji kaže da "naduvana žaba pukne".

Don Kihot je idealista i teži ka dobrom i plemenitom, a Sančo Pansa je sebičan (jede, pije i spava). U početku je razlika između njih velika, ali se na kraju romana se oni zbližuju jer je Sančo primio neke pozitivne osobine od gospodara.

Sofokle
"Antigona"

Sofokle je zivio punih devedeset godina,skoro citav V vijek p.n.e.(496-406 p.n.e.).Napisao je sto dvadeset tri tragedije,od kojih je do nas stiglo samo sedam.Bio je najuspjesniji atinski tragicar:dvije trecine njegovih dijela nagradjeno je prvom nagradom,a za ostale je dobijao uvijek drugu.Biografske skice o njemu slazu se da je bio omiljen medju sugradjanima,iz ugledne porodice,lijep,patriota i pobozan.Obavljao je vise drzavnih funkcija u Atini,a jednom je bio strateg zajedno sa Periklom.Poslije smrti slavljen je kao heroj pod imenom Deksion jer je prilikom ustanovljenja kulta Asklepijevog u Atini primio kip bogau svoju kucu prije nego sto je prenijet u hram.Biografi kazu da je napisao raspravu "O horu",koja nije sacuvana.U njoj je najvjerovatnije objasnio zasto mu je bilo potrebno, za nas zagonetno,povecanje broja horista sa dvanaest na petnaest.Izgleda da je prvi uveo obicaj pisanja samostalnih tragedija umjesto organskih trilogija u kojima se drame nadovezuju jedna na drugu i cine cjelinu.Pisac je uvijek bio I reditelj I kompozitor I glumac;kazu da je Sofokle zbog slabog glasa prvi od pisaca prestao da glumi.

Mit koji je Sofokle dramatizovao u "Antigoni"pripada krugu tebanskih legendi i ne moze se naci u Homerovim epovima;mozda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo.Poslije Edipovog odlaska iz Tebe,njegovi sinovi,blizanci Polinik i Eteokle,izabrani su za tebanske vladare.Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji ce se svake godine smjenjivati.Medjutim,Eteokle,koji je prvi stupio na vlast,odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla.Uz pomoc svog tasta Adrasta,Polinik je sakupio vojsku I krenuo na Tebu..Opsjeli su grad,ali ih sreca nije posluzila.Vidjevsi da njegova vojska gubitku, a da bi sprijecio dalje krvoprolice,Polinik je predlozio da pitanje vlasti u Tebi odluci dvoboj izmedju njega I Eteokla.U tom dvoboju su,medjutim,obojica poginuli.Njihov ujak Kreont je preuzeo komandu nad vojskom I uspio da odbije napadace.Teba je odbranjena,Kreont je postao novi vladar.On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadaci-dakle,ni Polinik,Antigonin brat.

Izdavanjem zapovjesti da Polinik ostane nesahranjen,Kreont slijedi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja drzave,zatim onih koji skrnave hramove ili kradu zrtvene darove iz njih.Porodica preminulog ima obavezu prema njemu:mrtvi moraju da budu sahranjeni,makar I simbolicno,kako to I Antigona cini,pokrivanjem tijela tankim slojem zemlje.Mrtvi pripadaju podzemnom svijetu I bogovima koji onde vladaju,a da bi se dusa umrlog smirila u svijetu mrtvih,sahrana je neophodna.Dusa nasahranjenog ne moze da dodje do Hada,carstva mrtvih,nego luta unaokolo kao avet.Otuda je moguce da se gnjev takve duse usmjeri prema onima koji nisu izvrsili svoju obavezu,pa zabrana sahranjivanja ima gore posljedice za onoga ko sahranu sprjecava nego za onoga kome je uskracena.Tu obavezu mora da izvrsi porodica preminulog.

Tu pocinje "Antigona".



Antigona je ,sahranivsi mrtvog brata,izvrsila svoju duznost,ali je istovremeno prekrsila Kreontovu zapovijest I zato biva kaznjena.Kreont je,stiteci interese drzave,povrijedio interese porodice.Na kraju drame vidimo kako njegova porodica propada:Hemon I Euridika se ubijaju,a Kreontu ostaje jos samo da prizeljkuje vlastitu smrt.

Prije nego sto se razmotre moguca tumacenja Sofoklove tragedije,mora se kao pogresno odbaciti misljenje da je Kreont surovi tiranin I potpuno u zabludi,a Antigona hrabra junakinja I apsolutno u pravu.Oboje letimisu svoje ponasanje pravom:Kreont pozivajuci se na zakon,a Antigona na religiozni obicaj,na obicajno pravo.Posto je pravo u sukobu sa samim sobom,to je vec dovoljna osnova za gradnju dramskog sukoba;ovaj se,medjutim,zaostrava do tragickog licnim motivacijama strana koje su se u njemu nasle.

Svoju zagonetnost I privlacnost ,kao I nemogucnost da se jasno odgovori na pitanje koje je postavila,"Antigona"duguje receptu izmedju mita I njegove dvosmislenosti,u kojoj je moguce da I Kreont I Antigona budu ili ne budu u pravu.

Viljem Sekspir
Romeo ci Julija

Nema ni jednog Sekspirovog djela u kojem se ljubav ne pojavljuje: bilo kao zahvalna tema razgovora, pokretacka snaga likova ili, najcesce, kao preporodilacko osjecanje koje vraca radost prvog vidjenja ljepote u svijetu. U ogromnoj vecini Sekspirovih djela tuga ili radost zaljubljenika vracaju njegove tragicne usamljenike u nas svijet, a nas priblizuju njima. Za razliku od brojnih komedija u kojima ljubavnici uvijek imaju svoj kutak gdje im niko ne smeta, Romeo i Julija su okruzeni svijetom svakodnevice i ugrozeni silama mrznje. Nad poezijom njihove ljubavi nadnio se mac proznih sila onih od kojih zavise. Otud nam se i tema ovog djela predstavlja gotovo kao sudski slucaj: Romeo i Julija protiv Verone; ili djeca u ljubavi protiv roditelja u mrznji; mladi protiv starih koji su zaboravili na mladost i protiv onih mladih koji nece za nju da znaju... Ukratko, rijec je o sukobu izmedju velike i idealne ljubavi sa malim i stvarnim svijetom.

pocetak

Susret Romea i Julije

Cim se Romeo i Julija sretnu imacemo priliku da vidimo kako izgleda - sjaj vatre - u poredjenju sa - parom uzdisaja-. Sjenkom koju baca na tu uvertiru ljubavi, prava ljubav smjesta ocrtava svoje obrise. Ona se radja iz vatre Romeovih i Julijinih podsticanja, postajuci nesto stvarno zahvaljujuci njima. Od prvog trenutka to je cin ljubavi a ne filozofija ljubavi, upravo po tome sto se svaka njihova rijec i misao ne zavrsava u sebi i u trenutku kada je izgovorena. Ljepsa i veca, ona se vraca sa druge strane. Kada na obali ugleda Juliju, kada jos ne znajuci ko je ona pridje i uzme je za ruku, Romeo kaze:

Ako mi tu svetu ikonu skrnavi

nedostojna ruka, ja cu rado znati

da otkajem; kao poklonici pravi

usne ce poljupcem gresni dodir sprati.





Ako je Julija sveta ikona, ko je onda Romeo? Pa to vec kaze i samo ime: na italijasnkom romeo znaci hodocasnik. Julija ce ga odmah nazvati hadzijom dobrim, ali ne samo zbog igre rijeci vec i zbog igre osjecanja koja se radjaju. Julija kaze Romeu da poljubac nije potreban jer vec i dodir rukom kazuje isto. Nacinom na koji odbija, ona ga, ustvari, ohrabruje u onom najkriticnijem pocetnom trenu. Shvatajuci taj jezik kao vrstan knjizevni kriticar, Romeo ce se odmah odvaziti i zamoliti za poljubac. Kao hodocasnik, Romeo se pred ikonom moli. A ikona? Julija to zna:

Ikona cuti i kao uslisava.

Tim je sve svrseno. Romeo je poljubi prvi put, pa da bi vratio grijeh koji je ostavio na njenim usnama, ljubi je ponovo. Takav je Romeov i Julijin prvi i odmah poslije njega drugi poljubac. Takva je i njihova ljubav.



pocetak



Ljubav



Ljubav Romea i Julije je velika, prava, romanticna ljubav koja ne zna za granice ni kompromise. Po onome kako nam Sekspir predstavlja Veronu i njene zitelje, to istovremeno znaci da tako nesto nije od ovoga svijeta ni po njegovoj mjeri. Romeova i Julijina ljubav je prevelika da ne bi bila tragicna. Otac Lavrentije, zastitnik ljubavnika i njihov najbolji prijatelj, zna to i zbog toga bi htio da stisa bujicu Romeove strasti. On moli Romea da voli umjereno jer tako cini ljubav koja dugo traje. Na manje produhovljen, ali na prostosrdacan nacin, i Julijina dadilja pokusava da ih urazumi. Otac Lavrentije je najblizi ljubavnicima i najvise u stanju da saosjeca sa njima. Kada bere svoje trave, on i sam o prirodi govori jezikom culne ljubavi:



Zemlja je i grob i ta majka rodna

prirode; taj grob je i utoba plodna:

raznovrsnu djecu te utrobe svoje

prirodine grudi bez prestanka doje.



Ali ljubav je tu opisana u svom krajnjem ishodu a ne u buri pocetka, kroz koju prolaze Romeo i Julija. Svijet bez ljubavi za kakvu znaju samo Romeo i Julija- osvijetljen i ophrvljen njihovim zarom- predstavljen je kao polumrtav, bez pravog poleta i razloga postojanja, koji jedino jaka osjecanja mogu dati. Ako osjecanja u tom svijetu i ima, ona su ili mala ili mutna kao zuc mrznje i zavisti koji jedino znaju za psovku i mac.



pocetak



Tragican kraj



U ovom djelu Sekspir je razdvojio svoje junake od njihovog svijeta. Oni se tek djelimicno i usljed nesrecnog slucaja ukrstaju. Dok su razdvojeni, tragedije nema. Cim se sretnu, nesreca je neizbjezna. A takvim postupkom nam Sekspir ne zamagljuje srediste vec ga samo sasvim jasno pomjera na drugo mjesto, u namjeri da pokaze koliko je svako idealno stremljenje nespojivo sa silama koje pokrecu sve svakodnevice. Idealno i realno, u covjeku i svijetu, ovdje idu svako svojim putem da bi se na kraju neminovno sukobili.

Smrt je, tako reci, spasila ljubavnike da se suoce sa vremenom koje svaki zar rashladjuje. U isti mah, sa pravom bi se mogli upitati: zar bi to bila idealna ljubav kada bi ljubavnici mogli zivjeti jedno bez drugog? Naravno da ne bi. Romeovo i Julijino samoubistvo je, ustvari, posljednji i vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono sto jeste i bila vise od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu. Medjutim, iza njihovog odlaska ostaje jedno osjecanje i jedno saznanje. Posmatrajuci tuzni prizor roditelja nad mrtvim tijelima svoje djece, knez na kraju kaze:



Sumoran mir jutro donosi nam ovo,

sunce od tuge ne moze da sine.



Iza Romea i Julije je ostalo osjecanje praznine i saznanje da zivot koji ne lici na njihov nije zivot. A tim nam Sekspir ipak nesto sasvim odredjeno kaze. Ideali mozda nisu stvari po mjeri ovog svijeta, ali svijet bez njih ne vrijedi ni pisljiva boba. Da bi se mogli i dalje voljeti, Romeo i Julija moraju da umru. A da bi mogla zivjeti- sto znaci bar nesto malo poprimiti od njihovog zivotnog sjaja- Verona mora da se mijenja. U prekasnom casu pomirenja, to osjecaju njihovi ocevi pruzajuci ruku jedan drugome.

Molijer
"Tvrdica"

И махнито весела, и барокна комедија, прављена од тананијег материјала и маштом протканог ткања, ограничавају се на комику заплета и ситуација, а личности обично имају врло мало индивидуалности и карактера да не би на овај или онај начин оставили утисак смијешних или гротескних марионета. Молијер није одбацио ни комику заплета, ни комику ситуације, па чак ни романескне неочекиваности у радњи и расплету, али се тиме ни издалека не исцрпљује његов репертоар.

Једно од његових најбољих, ако не и најбоље, дјело је свакако "Тврдица". Маштовито осмишљен заплет испреплетани ликови и осјећања, мистерија и шарм старине остављају читаоца без даха, док покушава да открије расплет. Али ријетки су они чији дух може да се мјерe са генијалношћу Писца. Оно што је засмијавало и очаравало масе у седамнаестом вијеку, још увијек је актуелно.

Љубав, једина тема, која никада не мијења облик, која не стари и не умире, била је честа инспирација и Молијеру. Због љубави два човјека више нису отац и син, него сурови ривали у борби за дјевојчину наклоност. У причама и позоришним комадима тога доба, позитивни женски ликови су, обавезно, лијепе, чедне, смијерне, пожртвоване дјевојке, попут Молијеревих Елизе и Марјане. На њиховом путу ка срећи, по правилу стоји или сиромаштво (Маријана), или строг и неправедан отац (Харпагон-Елизин отац).Мушки ликови су као по правилу младићи витешког понашања спремни на све да добију даму, коју желе. Такве улоге Молијер је додијелио Валеру и Клеанту. Поред читаве галерије ликова, који су ту да учине представу, што стварнијом, заслужену пажњу посвећујемо Фросини, сплеткашици и проводаџики доброга срца, која на крају помаже младима да остваре своју љубав. Молиер се побринуо и за ужасну трагедију (бродолом), која је раставила породицу. Стари Анселмо, отац младог Валера који је заљубљен у Елизу, треба дотичном да се ожени. За то је, наравно, заслужан стари тврдица Харпагон, коме "без мираза" замјењује (адекватно) и кћеркину срећу, и љубав, и огромну разлику у годинама...

Све у свему, ово дјело треба прочитати. Међутим, по мом мишљењу, никако не треба пропустити погледати ово дјело у позоришту. Театар има своју драж и вриједност, коју ништа не може замијенити.